Nije novost da su glodari opasne štetočine koje proizvode najveće gubitke na poljoprivrednim gazdinstvima. U poslednjoj deceniji došlo je do prenamnožavanja glodara, što je izazvalo ogromnu ekonomsku štetu.

Poljoprivredna gazdinstva su jedna od omiljenih životnih destinacija glodara kao što su miševi i pacovi, jer im pružaju bezbedno stanište i lako dostupnu hranu tokom cele godine. Hrane se poljoprivrednim dobrima – zrnom kukuruza, pšenice, ječma i drugih žitarica. Lako provaljuju u čardake i silose, a obzirom da su nosioci raznih bolesti, žitarice koje kontaminiraju nisu pogodne za dalju distribuciju, ni za ishranu stoke. Uz to, veliki glodari poput pacova, često napadaju stoku i živinu, uzrokujući njihovo razboljevanje i smrt.

Glodari koji su najčešći na poljoprivrednim gazdinstvima, uz miševe i pacove, su poljski miševi, poljske voluharice i podzemne voluharice i hrčci. Deratizacija na poljoprivrednim gazdinstvima je obavezna i neodložna, kako bi se sprečila najezda ovih štetnih glodara.

Poljski miš

Poljski miševi (Apodemus Uralensis) su sisari iz reda glodara, a pripadaju porodici miševa. Dugi su 10-11cm, a ista im je i dužina repa. Krzno je mrko smeće, dok je stomak beo. Žive u podzemnim jazbinama koje najčešće imaju dva ulaza. Hrane se ozimim žitima, krmnim biljem i plodovima voća i povrća i nanose veliku štetu u poljoprivredi. Najveće probleme prave prilikom setve, kada sakupljaju posejano seme i odnose ga u svoja legla. Tokom rasta i razvoja biljaka mogu da oštete koren i plod, a prilikom setve odnose veliki deo prispelog zrna.

Ako su uslovi povoljni vrlo lako mogu dostići ogromno brojčano stanje. Za razmnožavanje im pogoduju blage jeseni i zime i lako dostupni izvori hrane. Razmnožavaju se do šest puta godišnje, donoseći na svet do sedam mladunaca po leglu.

Poljski miševi mogu značajno umanjiti prinose poljoprivrednih kultura stoga je njihova deratizacija neophodna, kako bi se izbeglo prenamnožavanje. Brojčano stanje poljskih miševa moguće je otkriti na osnovu broja ulaza u njihova legla ili lovljenjem na izolovanim površinama.

Poljska voluharica

Poljske voluharice (Microtus Arvalis) spadaju u glodare srednje veličine. Dužine su od 9 do 12cm, a teže do 50 grama. Krzno je smeđe boje na leđima, a sive na stomaku. Aktivne su tokom cele godine, a najčešće se mogu pronaći u poljima lucerke i deteline ili na površinama pod ozimim i strnim žitima. Tokom nicanja biljaka hrani se njihovim klicama i semenjem, a kod odrasle biljke napadaju listove i meki, sočni deo biljke. Jedna poljska voluharica može da uništi do 15 m2 useva. Deratizacija voluharica uništava populaciju ovih štetnih glodara ili je svodi na minimum.

Poljske voluharice se razmnožavaju dva do četiri puta godišnje, a period bremenitosti traje dva do tri meseca. Na razmnožavanje uticaj imaju vremenske prilike i dostupnost hrane. Poljske voluharice su najbrojnije nakon blagih jeseni i zima sa dubokim snežnim pokrivačem. Najbrojnije su tokom letnjeg perioda, u junu i julu, a ciklus razmnožavanja se završava do oktobra.

Brojnost poljske voluharice se utvrđuje detektovanjem aktivnih rupa ili lovom. Ukoliko se ulovi 10 voluharica na jednom aru površine, brojčano stanje je ozbiljno i neophodna je profesionalna deratizacija.

Podzemna voluharica

Podzemne voluharice (Microtus Subterraneus) su široko rasprostranjene duž cele Evrope, pa tako i na našem podneblju. Pripada porodici hrčkova, a izgledom podseća na poljske voluharice. Takođe su aktivne tokom cele godine. Razmnožavaju se 3-4x godišnje, donoseći na svet do sedam mladunaca.

Većinu životnog veka provode pod zemljom, povremeno izlazeći na površinu. Hrane se korenjem i nadzemnim delom biljaka, kao što su krtolasti plodovi, lukovičasto povrće, cveće, detelina, strna žita i okopavinski usevi. Naseljavaju i površine koje su pod sistemima za navodnjavanje, kao i plastenike i staklenike, te zasade višegodišnjeg bilja.

Podzemne voluharice je moguće detektovati po rupama širine do 4cm oko kojih se nalaze humci sveže iskopane zemlje. U dubini rupa se nalaze razgranati podzemni hodnici u kojima su legla voluharica. Brojnost je moguće utvrditi izlovljavanjem, ali neophodno je obratiti pažnju na njihovu migraciju sa jednih useva na druge.

Hrčak

Hrčak (Cricetinae) spada u red većih glodara. Njegova dužina je do 30cm, a u pitanju je jak i ratoboran glodar, koji često napada i veće životinje od sebe. Zimu provodi u hibernaciji. Iz zimskog sna se budi u februaru ili martu, kada temperatura deset dana uzastopno prelazi nulu. Ima veliki potencijal razmnožavanja. Ženke donose na svet i do šest okota godišnje, a u jednom leglu može da bude do 18 mladunaca. Mladunci se formiraju u odrasle jedinke za mesec dana.

Hrčak spada u ekonomski najštetnije glodare, jer se hrani svim delovima biljke – korenom, plodom i semenom. Prikupljaju hranu za zimu, a u stanju su da skladište i desetine kilograma semenki. Hrane se lucerkom, detelinom, strnim žitima, kukuruzom, suncokretom, šećernom repom, krtolastim biljkama, graškom, bobom. Moguće ih je detektovati po ogoljenim površinama zemlje, koje se postepeno povećavaju.

Deratizacija hrčka je obavezna, jer je u pitanju glodar koji proizvodi ogromne materijalne gubitke. Deratizaciji je najbolje pristupiti u aprilu, kada su cela legla probuđena iz zimskog sna.